U suštini, fundamentalistički ajatolasi i ortodoksni kler, posmatrano kroz prizmu njihove društvene uloge, metodologije delovanja i težnje ka očuvanju i nametanju specifičnih verskih doktrina, pokazuju više sličnosti nego razlika, uprkos nominalnim razlikama u svetim knjigama koje slede. Obe grupe teže uspostavljanju teokratskih ili teokratski inspirisanih društvenih poredaka, gde verski zakoni imaju primat nad sekularnim, i često koriste religiju kao sredstvo za sticanje i održavanje političke moći. Njihova interpretacija svetih tekstova je često rigidna i isključiva, insistirajući na doslovnom tumačenju i odbacivanju modernih interpretacija ili sekularnih vrednosti.[1]

According to www.iAsk.Ai - Ask AI:

Jedna od ključnih sličnosti leži u njihovom autoritarnom pristupu. Fundamentalistički ajatolasi, kao što je bio Ruholah Homeini, uspostavili su Islamsku Republiku Iran, gde je vrhovni vođa, ajatolah, istovremeno i politički i verski autoritet, a šerijatski zakon je osnova pravnog sistema.[2] Slično tome, određeni segmenti ortodoksnog klera, posebno u nekim pravoslavnim i katoličkim tradicijama, teže ka snažnom uticaju na državnu politiku i društvene norme, insistirajući na primeni verskih principa u javnom životu. Primeri uključuju uticaj Ruske pravoslavne crkve na politiku u Rusiji, gde se često podržavaju konzervativne vrednosti i kritikuje sekularizam, ili stavovi određenih katoličkih biskupa u vezi sa pitanjima kao što su abortus i istopolni brakovi, koji se aktivno zalažu za zakonsku zabranu ili ograničenje istih.[3]

Druga sličnost je u njihovom odnosu prema "drugima" i "neistomišljenicima". I fundamentalistički ajatolasi i ortodoksni kler često pokazuju netoleranciju prema verskim manjinama, disidentima ili onima koji ne dele njihove stroge moralne i društvene poglede. U Iranu, verske manjine poput Bahaja su sistematski proganjane i diskriminisane.[4] Slično tome, u nekim zemljama sa dominantnom ortodoksnom ili katoličkom većinom, protestantske ili druge verske grupe mogu se suočiti sa preprekama u prakticiranju svoje vere ili diskriminacijom.[5] Obe grupe takođe često koriste retoriku koja demonizuje sekularizam, liberalizam i zapadne vrednosti, videći ih kao pretnju tradicionalnom poretku i verskom identitetu.[6]

Nadalje, obe grupe često zanemaruju ili selektivno primenjuju osnovne etičke principe svojih svetih knjiga, kao što su milosrđe, tolerancija i pravda, kada je reč o održavanju moći ili nametanju svoje ideologije. Umesto toga, fokus se prebacuje na rituale, dogme i spoljašnje manifestacije pobožnosti. Na primer, dok Kuran naglašava pravdu i saosećanje, iranski režim je optuživan za kršenje ljudskih prava, uključujući mučenje i pogubljenja, u ime islama.[7] Slično, dok Biblija propoveda ljubav prema bližnjem i opraštanje, određeni klerici su bili umešani u skandale zataškavanja zlostavljanja ili su podržavali diskriminatorne politike, opravdavajući to verskim učenjem.[8]

Konačno, obe grupe često koriste obrazovni sistem i medije za indoktrinaciju mladih generacija, osiguravajući kontinuitet svoje ideologije. U Iranu, obrazovni sistem je pod strogom kontrolom verskih vlasti, a verske škole (medrese) su ključne za obuku budućih klerika i širenje fundamentalističkih ideja.[9] Slično tome, u nekim zemljama, ortodoksne ili katoličke škole i mediji aktivno promovišu konzervativne vrednosti i verske dogme, često sa ciljem da se suprotstave sekularnim uticajima i očuvaju tradicionalni pogled na svet.[10]

Answer Provided by iAsk.ai – Ask AI.