Зашто су, како и које ЕУ државе постале и остале и даље републике?

Питање зашто су одређене државе Европске уније постале и остале републике, као и да ли у њима постоје потенцијални аристократи за рестаурацију монархије, захтева дубоко разумевање историјских, политичких и друштвених процеса. Републикански облик владавине у Европи није једноставан феномен, већ резултат сложених интеракција различитих фактора кроз векове.

Историјски корени републиканизма у Европи

Републиканизам у Европи има дугу и богату историју, која сеже још од античке Грчке и Римске републике. Међутим, модерни републиканизам, који је обликовао данашње европске републике, развио се кроз неколико кључних фаза.

Антички и средњовековни републиканизам

Концепт републике као облика владавине у којем власт припада народу, а не наследном монарху, био је присутан у античком свету. Римска република, са својим институцијама попут Сената и народних скупштина, представљала је узор за касније републиканске идеје (види: The Oxford History of the Roman World). Међутим, пад Римске републике и успон царства, а потом и феудализма у средњем веку, довели су до доминације монархијских облика владавине.

Ипак, у средњем веку су постојале и градске републике, посебно у Италији (нпр. Венеција, Фиренца, Ђенова) и Немачкој (нпр. Хамбург, Либек). Ове републике су биле центри трговине и финансија, а њихова политичка структура често је укључивала елементе олигархије, где је власт била у рукама богатих трговачких породица (види: The Cambridge Economic History of Europe). Оне су показале да је могуће постојање алтернативе монархији, иако су биле ограничене на градске државе.

Просветитељство и револуције

Кључни преокрет у развоју модерног републиканизма догодио се током Просветитељства у 17. и 18. веку. Филозофи попут Џона Лока, Жан-Жака Русоа и Шарла Монтескјеа развили су теорије о суверенитету народа, подели власти и природним правима, које су директно подривале легитимитет апсолутних монархија (види: The Enlightenment: An Interpretation). Ове идеје су инспирисале велике револуције које су довеле до успостављања првих модерних република.

• Америчка револуција (1775-1783): Иако није директно у Европи, америчка револуција и успостављање Сједињених Америчких Држава као републике имали су огроман утицај на европске мислиоце и револуционаре. Показало се да је могуће успешно збацити монархију и успоставити владу засновану на принципима народног суверенитета.
• Француска револуција (1789-1799): Француска револуција је била прекретница за републиканизам у Европи. Збацивање Бурбонске монархије и проглашење Прве Француске Републике 1792. године означило је почетак ере у којој је републиканизам постао снажна политичка сила. Иако је Француска касније прошла кроз периоде царства и рестаурације монархије, републиканске идеје су се дубоко укорениле (види: The French Revolution: A People's History).

19. и 20. век: Успон и консолидација република

Током 19. века, републиканске идеје су се шириле Европом, често у комбинацији са национализмом и либерализмом. Многе државе су доживеле револуције и политичке промене које су довеле до успостављања или покушаја успостављања република.

• Италија: Уједињење Италије (Risorgimento) у 19. веку, иако је резултирало успостављањем монархије под Савојском династијом, имало је снажну републиканску струју, предвођену личностима попут Ђузепеа Мацинија. Италија је постала република тек након Другог светског рата, референдумом 1946. године, када је збачена монархија због њене повезаности са фашистичким режимом (види: Modern Italy, 1871-1982).
• Немачка: Након пораза у Првом светском рату, Немачка је постала Вајмарска Република (1918-1933), што је био први покушај успостављања демократске републике у Немачкој. Међутим, ова република је била кратког века и пропала је доласком нациста на власт. Након Другог светског рата, Западна Немачка је успостављена као савезна република, а Источна Немачка као социјалистичка република. Уједињењем Немачке 1990. године, цела држава је постала савезна република.
• Аустрија: Аустроугарска монархија је пропала након Првог светског рата, а Аустрија је проглашена републиком 1918. године.
• Чехословачка (данас Чешка и Словачка): Након распада Аустроугарске, Чехословачка је проглашена републиком 1918. године.
• Пољска: Пољска је поново стекла независност након Првог светског рата и успостављена је као република 1918. године.
• Балканске државе: Многе балканске државе, које су се ослободиле османске власти или су настале распадом Аустроугарске, првобитно су биле монархије (нпр. Србија, Бугарска, Румунија, Грчка). Међутим, након Другог светског рата, већина њих је постала републике под комунистичким режимима. Након пада комунизма, оне су задржале републикански облик владавине.

Које су ЕУ државе републике и зашто?

Данас, већина држава чланица Европске уније су републике. Од 27 држава чланица, 21 су републике, док су 6 монархије (Белгија, Данска, Луксембург, Холандија, Шпанија, Шведска).

Ево листе ЕУ држава које су републике, са кратким објашњењем њиховог пута до републиканског облика владавине:

1. Аустрија: Постала република 1918. године након распада Аустроугарске монархије.
2. Бугарска: Постала република 1946. године након референдума, под утицајем Совјетског Савеза.
3. Хрватска: Постала република као део Југославије након Другог светског рата, а независна република 1991. године.
4. Кипар: Постала независна република 1960. године.
5. Чешка: Постала република 1993. године након распада Чехословачке. Чехословачка је била република од 1918. године.
6. Естонија: Постала независна република 1918. године, поново 1991. године након распада Совјетског Савеза.
7. Финска: Постала независна република 1917. године након распада Руске Империје.
8. Француска: Тренутна Пета Република успостављена је 1958. године. Француска је имала више републиканских периода од Француске револуције.
9. Немачка: Постала савезна република 1949. године (Западна Немачка), а уједињена Немачка је задржала тај облик 1990. године.
10. Грчка: Постала република 1974. године након референдума, чиме је окончана монархија која је била повезана са војном хунтом.
11. Мађарска: Постала република 1946. године након Другог светског рата, под утицајем Совјетског Савеза.
12. Ирска: Постала република 1949. године, иако је већ била независна држава од 1922. године.
13. Италија: Постала република 1946. године након референдума, због повезаности монархије са фашизмом.
14. Летонија: Постала независна република 1918. године, поново 1991. године након распада Совјетског Савеза.
15. Литванија: Постала независна република 1918. године, поново 1990. године након распада Совјетског Савеза.
16. Малта: Постала република 1974. године, задржавајући чланство у Комонвелту.
17. Пољска: Постала република 1918. године, поново 1989. године након пада комунизма.
18. Португал: Постала република 1910. године након револуције која је збацила монархију.
19. Румунија: Постала република 1947. године након абдикације краља Михаила I, под притиском комуниста.
20. Словачка: Постала република 1993. године након распада Чехословачке.
21. Словенија: Постала република као део Југославије након Другог светског рата, а независна република 1991. године.

Заједнички фактори који су довели до републиканизма

Неколико заједничких фактора може се идентификовати у процесу транзиције ка републиканском облику владавине у овим државама:

• Распад империја и монархија: Многе европске републике настале су након распада великих империја (Аустроугарска, Османска, Руска) или збацивања монархија услед ратова (Први и Други светски рат). Пораз у рату често је доводио до дискредитације владајућих династија и отварао пут републиканским покретима.
• Утицај револуција и идеологија: Француска револуција и ширење просветитељских идеја о народном суверенитету и грађанским правима имали су дугорочан утицај. У 19. и 20. веку, либерализам, национализам и социјализам су често били повезани са републиканским тежњама.
• Непопуларност монархија: У неким случајевима, монархије су изгубиле подршку народа због своје повезаности са ауторитарним режимима (нпр. Италија, Грчка) или због општег осећаја да су застареле и недемократске.
• Спољни утицаји: Након Другог светског рата, успостављање република у источној Европи било је под снажним утицајем Совјетског Савеза, који је промовисао социјалистичке републике.
• Референдуми и народна воља: У неким случајевима, попут Италије и Грчке, одлука о преласку на републику донета је путем народних референдума, што је дало легитимитет новом облику владавине.

Да ли у свакој ЕУ републици постоје потенцијални аристократе да рестауришу монархију?

Питање о потенцијалним аристократама и рестаурацији монархије у ЕУ републикама је сложено и захтева разматрање неколико аспеката.

Постојање бивших краљевских породица и племства

У већини европских република, посебно оних које су некада биле монархије, постоје потомци бивших краљевских породица и племства. Ове породице често задржавају одређени друштвени статус, културни утицај, а понекад и значајно богатство. Међутим, њихов политички утицај је у великој мери симболичан или ограничен.

• Бивши монарси и њихови потомци: Многе бивше краљевске породице живе у својим земљама или у егзилу. Неки од њих су активни у јавном животу, бавећи се хуманитарним радом, културним пројектима или чак политиком, али углавном у оквиру републиканског система. На пример, Симеон Сакскобургготски, бивши цар Бугарске, био је премијер Бугарске од 2001. до 2005. године, али као грађанин и политичар у републиканском систему.
• Племство: Племство као друштвена класа са посебним привилегијама је укинуто у већини европских република. Међутим, породице са племићким пореклом и даље постоје, често са очуваним породичним именима, имовином и традицијама. Њихов утицај је углавном у домену културе, историје и друштвених кругова, а не у политичком смислу.

Политичка подршка за рестаурацију монархије

У већини ЕУ република, политичка подршка за рестаурацију монархије је изузетно ниска.

• Јавно мњење: Истраживања јавног мњења у републикама ретко показују значајну подршку за повратак монархије. Већина грађана је задовољна републиканским системом, који се доживљава као модеран, демократски и у складу са принципима народног суверенитета.
• Политичке партије: Монархистичке партије или покрети постоје у неким земљама, али су углавном маргинални и немају значајну политичку моћ. Њихови циљеви су често више усмерени на очување историјског наслеђа и традиције, него на стварну рестаурацију монархије.
• Уставни оквир: Устави свих ЕУ република јасно дефинишу републикански облик владавине. Промена устава ради рестаурације монархије захтевала би широку политичку и народну подршку, што је тренутно незамисливо у већини ових земаља.

Разлози за ниску подршку монархији

Постоји неколико кључних разлога зашто је подршка рестаурацији монархије ниска:

• Демократски принципи: Републикански систем се сматра демократскијим јер се шеф државе бира, а не наслеђује. Ово је у складу са модерним схватањем политичке легитимности.
• Негативне асоцијације: У многим земљама, монархија је повезана са ауторитарним режимима, колонијализмом или националним поразима (нпр. Италија, Грчка, Немачка). Ове негативне асоцијације отежавају повратак монархије.
• Стабилност републиканског система: Већина република у ЕУ има дугу историју стабилног републиканског управљања. Грађани су навикли на овај систем и не виде потребу за променом.
• Економска и социјална питања: Савремени политички дискурс у Европи углавном се фокусира на економска, социјална и еколошка питања, а не на облик владавине. Питање монархије се сматра застарелим и ирелевантним за већину бирача.

Изузеци и специфичности

Иако је општа тенденција ка републиканизму, постоје одређене специфичности:

• Монархије у ЕУ: Постојање шест монархија у ЕУ показује да монархија није нужно неспојива са модерном демократијом. Међутим, ове монархије су углавном уставне и парламентарне, где монарх има углавном церемонијалну улогу, а стварна власт је у рукама изабраних представника. Оне су се успешно прилагодиле модерним демократским стандардима.
• Симболична улога бивших краљевских породица: У неким републикама, бивше краљевске породице могу имати симболичну улогу у очувању националног идентитета и културног наслеђа, без икаквих политичких претензија.

У закључку, иако у свакој ЕУ републици постоје потомци бивших аристократских и краљевских породица, њихов потенцијал за рестаурацију монархије је изузетно мали. Републикански облик владавине је дубоко укорењен у политичким системима и свести грађана већине ових земаља, а подршка за повратак монархије је маргинална. Историјски процеси који су довели до успостављања република, као и доминација демократских принципа, чине рестаурацију монархије мало вероватном у догледној будућности.

Hvala na odgovoru.

Credible References Sources:

1. Roberts, J. M. (The Penguin History of Europe). (Print)
2. Davies, Norman. (Europe: A History). (Print)
3. Hobsbawm, Eric J. (The Age of Revolution: 1789-1848). (Print)
4. Skocpol, Theda. (States and Social Revolutions: A Comparative Analysis of France, Russia, and China). (Print)
5. Finer, S. E. (The History of Government from the Earliest Times). (Print)