Analiza krive kursa valute zemlje 1 ($V_1$) u odnosu na valutu zemlje 2 ($V_2$) zahteva posmatranje platnog bilansa kroz prizmu uvoznih troškova, domaće produktivnosti i kapitalnih transakcija. U vašem modelu, početna tačka krive je definisana paritetom gde je cena uvozne robe opterećena porezom na dodatu vrednost ($PDV$) i troškovima transporta ($T$). Matematički, osnovna cena uvoza ($P_m$) izražena u valuti zemlje 1 može se definisati kao $P_m=(P_2+T)\times (1+PDV)\times E$, gde je $E$ nominalni devizni kurs.[1] Ako zemlja 1 nema sopstvenu proizvodnju kojom bi pokrila ovaj uvoz, ona mora finansirati deficit prodajom imovine, što dugoročno dovodi do depresijacije valute jer se smanjuje neto inostrana aktiva zemlje.[2]

According to www.iAsk.Ai - Ask AI:

Analiza zakrivljenosti krive kursa zasniva se na interakciji između odliva kapitala (potrošnja i uvoz) i priliva (proizvodnja i prodaja imovine). U vašem scenariju, gde je mesečna potrošnja po osobi $C=1.000$ jedinica $V_2$, a ukupna imovina $A=10.000.000$ jedinica $V_2$, kriva kursa pokazuje progresivnu devalvaciju kako se imovina iscrpljuje. Zakrivljenost krive (konveksnost) određena je brzinom kojom "profitabilna proizvodnja" može da zameni "prodaju imovine" kao izvor deviza. Ako je proizvodnja niska, kurs $E$ mora rasti (slabljenje $V_1$) kako bi se destimulisao uvoz i povećala konkurentnost domaće robe, ali visoki troškovi transporta i fiksni PDV stvaraju "donji prag" ispod kojeg uvoz postaje neodrživ, što rezultira naglim lomom krive.[3] [4]

Logička analiza korak po korak:

1. Definicija početne tačke (Uvozni paritet): Početni kurs je postavljen tako da pokriva $P_2+PDV+T$. Transportni troškovi ($T$) deluju kao prirodna trgovinska barijera. Što su troškovi transporta viši, to je valuta zemlje 1 pod većim pritiskom da devalvira kako bi se održala kupovna moć u odnosu na inostranu robu.[1]
2. Uticaj prodaje imovine: Prodaja imovine od 10.000.000 jedinica $V_2$ služi kao privremeni stabilizator kursa. Međutim, pošto je to konačan resurs, kriva kursa u odnosu na vreme ima eksponencijalni karakter. Dok god ima imovine, kurs može biti veštački stabilan; onog trenutka kada zalihe imovine padnu ispod kritičnog nivoa u odnosu na mesečnu potrošnju (1.000 po osobi), kriva kursa postaje strma (nagla devalvacija).[2] [5]
3. Uloga profitabilne proizvodnje: Proizvodnja u zemlji 1 direktno utiče na nagib krive. Ako je marginalni trošak domaće proizvodnje $M{C}_1<(P_2+T)\times (1+PDV)$, valuta zemlje 1 jača. Zakrivljenost se menja iz negativne u pozitivnu (konkavnost) u tački gde prihodi od izvoza ili supstitucije uvoza premaše odliv sredstava za potrošnju.[4]
4. Matematički model održivosti: Sa populacijom $N$, ukupna mesečna potrošnja je $1.000\times N$. Ako je $N=100$, mesečni odliv je $100.000$. Bez proizvodnje, imovina od $10.000.000$ nestaje za 100 meseci. Kriva kursa će u prvih 80 meseci biti relativno ravna, a zatim će u poslednjih 20 meseci pokazati hiperbolični rast (slom valute) zbog gubitka poverenja investitora i nedostatka pokrića.[5] [6]

Zaključak je da transportni troškovi i PDV definišu "nultu tačku" konkurentnosti, dok odnos između stope iscrpljivanja imovine i stope rasta proizvodnje određuje da li će kriva kursa imati oblik stabilizacije ili kolapsa.[3]